Priča dječaka Mirze, učenika Prve osnovne škole Konjic

„Žuto pile“, „ Pile malo“, „Najljepše moje“, „My boy“, „Srećo naša“... svakodnevno čujem kad mi se obraćaju, a ustvari ja se zovem Mirza. Rođen sam s viškom jednog hromozoma, što znači da sam malo drugačiji od drugih, tačnije dajem i primam više ljubavi nego ostalih. Ja se mnogo više trudim da uradim neke stvari u školi u odnosu na drugu djecu, a za neke mi je potrebna i pomoć. Zato je tu moja asistentica koja mi pomaže. S njom učim i pišem zadatke. Ona mi olakšava teške stvari.

Moja mama često kaže taj „višak“ hromozoma nas je naučio da ne odustajemo, da se borimo, da svakome može da se desi, da živimo dalje, da smo zajedno u svemu i da budemo srećni baš takvi kakvi jesmo. I jesmo. Znate kako? Zahvaljujući svima! - Prvenstveno mojim drugovima iz razreda koji su uvijek uz mene, od prvog dana. Dovoljno je reći da često uspore igru da bih ja postigao koš ili gol, jer znaju koliko volim sportove s loptom. A ja mislim da je veliki dar koji ljudska bića posjeduju moć empatije, koju oni imaju i pružaju u izobilju. I zato im hvala od srca. - Mojoj učiteljici i nastavnicima koji pričaju i pišu puno, pa nekad ne razumijem šta su me pitali, iako znam odgovor. Ali njima nikad nije bilo teško da gradivo prilagode meni. Pedagogice u školi me uvijek ugoste kao da sam neka poznata ličnost, a ja sav važan. – Stručnim licima škole, iako ne znam jedinicu kojom se mjere zagrljaji, ali znam da ih se podjeli mnogo. Samo, da se razumijemo, mnogo se i radi! – Direktoru škole, čovjeku koji me gleda kao sebi ravnom i nikad se ne vratim praznih ruku iz njegove kancelarije, a ja to koristim, pa možda nekada i pretjeram, ali to nikad nisam primijetio na njemu. – Cijelom nastavnom osoblju i ostalim uposlenicima škole i svakom djetetu, koje znam i koje ne znam, jer oni mene svi znaju i svi me lijepo pozdravljaju.

Iako mi je ponekad teško, ja volim svoj Down sindrom. Takav sam se rodio i takav ću biti cijeli život. Srećan sam što imam dobre ljude oko sebe, porodicu, prijatelje, udruženje i svoju asistenticu.

Danas se u svijetu obilježava Dan osoba s Down sindromom i svi mediji, novine i ostali pričaju o tome i nose vrpce u znak podrške. Možda nije vidljiva, ali moja porodica, nastavnici i moji prijatelji tu vrpcu nose svaki dan, uokvirenu u posebnom mjestu, uokvirenu u svom srcu.

Pogledajte video i upoznajte moje drugove i moju školu, Prvu osnovnu školu - ŠKOLU ZA SVE UČENIKE.

P.S. Ovaj video u moju čast napravila je moja asistentica i predstavila me upravo onakvog kakav jesam. Video i tekst će vam pomoći da me bolje upoznate.

I zapamtite ono najvažnije - razlike su samo u srcu, ne u fizičkom izgledu!